Prihvatiti nešto i pomiriti se sa nečim su dve različite stvari. Barem za mene.
Pomiriti se sa nečim doživljavam kao početnu stanicu na putu ka ravnodušnosti. Uzmimo za primer tugu koja je proizišla iz gubitka bliske osobe. Pomiriti se sa tim bi značilo uzeti tu tugu i spakovati je negde sa strane. Negde gde nam neće biti uvek pred očima, iako ćemo uvek znati da je tu. Kao kada posle raskida poskidaš sve slike sa zida, ali ih ipak sačuvaš u nekoj fioci koju retko preturaš. Ali retko nije isto što i nikada. U nekom trenutku ćeš otvoriti fioku i uspomene će se vratiti. U nekom trenutku tuga će te preplaviti. Opet ćeš je spakovati. Opet će se pojaviti. Opet ćeš je spakovati. Opet će se pojaviti. Nakon nekog vremena postaćeš vešta u tome i postaćeš imuna na tugu, ali po koju cenu? Po cenu svega ostalog. Postaćeš imuna na tugu, ali postaćeš imuna i na uspeh svog prijatelja, na reči svog partnera, na male pobede svog deteta. Zato što ravnodušnost nije selektivna, već obuzima čitavo tvoje biće. Izbegla si bol, ali na konto radosti.
A prihvatanje? To je stanica pred suočavanje. Čin prihvatanja otklanja otpor, a to je ono što otežava bilo kakvu promenu. Kako kaže paradoksalna teorija promene: da bi se čovek promenio prvo treba da prihvati sebe baš takvog kakav jeste. Isto tako biva i sa tugom o kojoj ovde govorimo. Prihvatiti bol, tugu znači dozvoliti joj da te dotakne, da te promeni. Nešto značajno se desilo i ti više nisi isti čovek. Uspostavlja se neka nova normalnost. Neke stvari jednostavno više neće biti kao pre. Prihvatiti znači provesti neko vreme sa tugom pre nego što je spakuješ, a spakovaćeš je tu negde, na dohvat ruke. Zato što ne bežiš od nje, već učiš od nje i koristiš je kao podsetnik. Podsetnik da si preživela i da male stvari i nisu tako male.
Prihvati da bi mogla da nastaviš, jer ako staneš… izgubićeš sve.