Živi život bez kajanja.
Čula sam to milion puta do sada, ali šta to uopšte znači?
Šta to znači za mene?
Kajanje je beskorisno zato što pripada prošlosti. Bolje da se kaješ zbog stvari koje si uradio nego zbog stvari koje nisi uradio. … Ne pišem ovo kako bih osporila sve to, štaviše, stvarno verujem da treba živeti tako život. Verujem da je jako teško živeti život prema narativu „šta bi bilo kad bi bilo“. Živeti život u prošlosti je iscrpljujuće. Košta nas mnogo, a najviše sadašnjeg trenutka. Onoga što zapravo jedino i imamo.
Ali, bez obzira na sve knjige koje sam pročitala, filmove i motivacione klipove koje sam pogledala, moram da priznam da tu težinu kajanja nisam shvatila dok je nisam videla u očima meni vrlo bliske osobe. Nisam još toliko vešta sa rečima kako bih mogla opisati to osećanje, ali ću pokušati. Naravno da je to bilo jedno kompleksno osećanje, zato što su osećanja takva po svojoj prirodi. Pre svega sam osetila bol, zato što ti nije svejedno kada vidiš nečiju patnju. Osetila sam krivicu zato što verujem da je moje postojanje uticalo na neke izbore te osobe. Tu je bilo i onoga na čemu se temelji moj sistem vrednosti, a to je zahvalnost. Zahvalnost zato što još uvek imam vremena da promenim svoj životni narativ. Malo tuge, zato što sam čovek.
Živeti život bez kajanja ne znači nužno da ćemo ostvariti sve svoje snove. Ja sam neka čudna mešavina pesimiste i optimiste. Podržavam ljude koji sanjaju veliko i jako (kao što podržavam i sebe uprkost sumnjama koje me često saleću), ali isto tako prihvatam da neki snovi ostaju neostvareni. Ne zato što neko to ne može ili ne sme, već zato što je život nepredvidiv i nikada ne znaš šta te čeka. Ali verujem da ipak treba ići uprkost tome. Radije biram da ne uspem sa znanjem da sam uradila sve što sam mogla, nego da se pitam šta bi bilo kad bi bilo.
“Iako bih znao da će se svet sutra raspasti, ipak bih zasadio drvo jabuke danas.”
Martin Luter King